Catherine The Vampire

Дан се ближио крају. Катарина је почела да се буди. Као и увек, прво што је приметила када је отворила очи био је мирис влаге у подруму. Није јој то много сметало; деценијама се навикла на то, али то је увек приметила када се пробудила. Живела је у малој соби у подруму напуштене куће. Овде је некада живео бескућник, па је у просторији било нешто намештаја, а зидови су били делимично обложени старим, похабаним тапетама, иза којих се понекад чуло шуштање инсеката. Сада потпуно будна, Кетрин се испружила као мачка и села на душек. Није била сигурна шта би данас радила. Њена жеђ за крвљу, коју је повремено искусила, тренутно није посебно сметала. Отишла је у лов претходне ноћи, тако да је могла мирно да живи наредних неколико дана. Окренувши се мало улево, приметила је да није сама у соби; поред ње је седела мачка и пажљиво је посматрала. Кетрин је волела мачке више него било ко други на овом свету; веровала им је. Било их је много у њеном животу, који је већ трајао скоро пет стотина година. Кетрин је одавно престала да им даје имена јер је давање имена мачки отежало њихово касније губитак. Мачка је устала и протегнула се, баш као што је Кетрин учинила, а затим пришла њој. „Ти и ја смо слични“, рекла је Кетрин, устајући и на ноге. "Још један дан је пред нама. Идемо, већ је мрак. Време је да изађемо напоље." Њих двоје су кренули ка излазу...